„ Nemoj, sine Asime, nemoj kad ne moraš, neće ti ovo izaći na dobro.“ Govorila mi je u suzama stara majka. Bilo mi je 24 ljeta, ove godine mi je trebalo biti 25. Nisam tražio mnogo od života, valjda zato sam i dobio sve. Predivan braka, dvoje djece, posao i sve ono što mi je trebalo za normalan život. Slutio sam ja nesreću veliku, valjda zato sam i krenuo u nju, da je spriječim. Moji drugovi iz škole, drugovi iz mahale s kojima sam igrao picigena, moji rodjaci s kojima sam dijelio sve, krenuli smo, putem za koji, kako smo voljeli reći, bili odabrani.
Nisam želio ni sa kim da se pozdravljam jer sam se želio vratiti sa nevidljivim ordenom, onim kojim će moj Amar i Esma biti ponosni, onim s kojim kad prodjem kroz grad me pozdrave svi, onim što će majka pričati da ima junaka. Želio sam, stvarno… Tu smo, krenuli smo putem kojim smo morali, koračamo hrabro rame uz rame! Sve je bilo potaman, hodili smo, grabili hrabro. Pričaju mi, da je majka kad bi telefon zazvonio, svaki put se javljala „ Halo sine Asime, jesi li to ti?“ A htio sam i ja nju cuti više nego ijednu pohvalu, više nego išta. Nisam mogao, shvatila bi da sam već umoran, da mi ponestaje snage a nisam mogao njenu snagu da crpim, preslaba je. Snagu sam skupljao u svim džemperima koje mi je isplela, u svim pantolama’ koje mi je zakrpila, u svim peškirima, koji su još mirisali na nju. Majka je to. Postajali smo iscrpljeni, od povreda, od slabe hrane, onaj krevet, najneudobniji na svijetu kada bi vidjeli, bili bi najsretniji. Ujutro se budili sa upalama, lijegali sa suzama ali smo i dalje kročili, grabili. Navečer kada bi legli, mi noćne ptice, kako su nas zvali ovi što zaspu čim dodirnu jastuk, pričali smo o snazi koju dobijemo u trenutku kada nam je najpotrebnija. Svako je crpio odnekud. Moram vam reći odakle sam ja. Svaki put sam vidio samo jednu sliku koja je na početku bila mutna, slabašna ali iz dana u dan, kockice su se slagale i bila je sve jasnija. Vidim ti ja, druže moj, kuću, avliju pokošenu gdje se Amar i Esma igraju, vidim ti ja moju dragu što me čeka sa kahvom u sadrvanu, vidim ti ja majku koja sprema neki džem za zimnice, kaze ima se al’ nek se nadje još, vidim…
Ne vidim mjesto, nekakva mi je crnina iza, gubi mi se slika, nestaje, tone. Zovem majku, ne čuje me, zovem dragu, ne čuje me… „ Sine Amaree, kćeri Esmaaa, pomozite babii“ Ni oni me ne čuju. Da mi je dići ruku da me bar komšija vidi, on bi mi garant pomogao, gledam kroz kapiju ali ni komšije nema. Prolazi mi rodjak Reuf pored kapije, zovem ga ne bi l’ se on okrenuo ali ništa. Eno dole Jasmina, druga iz klupe, igra sa svojim malim picigena, k’o mi nekad ali ništa, ne vidi me.
I još jedna… Sad više ni sebe ne čujem, ne vidim sebe, nisam više u kapiji, odvedoše me dušmani iz mog’, ostadoše mi djeca, osta mi draga, osta mi majka bez junaka. Jedva sam izgovarao, molio Boga hoće li me neko čuti, samo da mi pripomogne da ustanem da se pozdravim. Nije red otići bez pozdrava. Nigdje nikoga, postaješ mala mrva na dunjaluku.
Vraćam sliku, želim je makar nazor, zadnji put. Hoću da vidim konje, orah stari što je hlad pravio… Bijela slika, prazan prostor, vidim samo neko u bijelom dolazi, nasmijan a negdje u pozadini čujem „ Eto dana radosnog i mog’ babe kaharnog..“ i jeste on. Gledam sebe u bijelom k’o i on, ne boli me više ništa, počinjem da trčim prema njemu a i on prema meni, ne boli ga više noga. Slika se prekida, gubi, odlazim negdje, vidim sebe u zagrljaju njegovom priča „ Želio sam babo, želio sam stvarno…“
Autor: Muhida Balta /ilijas.info
