Pitate li mlade naraštaje šta su basamaci, budžak, jabandžija ili plajvaz, uglavnom neće znati na šta se odnose ti nazivi i za šta su se koristili.
Kada bi se krenulo od najbližeg okruženja, od starih bosanskih kuća, naišli bismo na bezbroj naziva koje danas ne koristimo ili ih koristimo, ali sa modernijim i sada već ustaljenim imenima.
Za bokal, veliki ibrik, koristio se naziv bardak, budžak je zapravo ćošak u prostoriji, ugao.
Basamaci su drvene stepenice na starim bosanskim kućama, duvar zid, pregrada u sobama, a čardak gornji sprat kuće, dok je ganjak hodnik.
Plajvaz je olovka ili neko pisalo, dok je leđen bakrena posuda za umivanje, minder je bila sećija, kauč, a mangala posuda za žeru. Čanak posuda za čuvanje namirnica, a tagara grnčarski proizvod za spremanje raznovrsnih kuhanih i prženih jela. Čanjak je posuda, a čeran tavan.
Zejtin je ulje, a zehra malo ili mrvica. Ćenifa je naziv za toalet.
Taraba, izraz koji se i danas koristi za “rešetku” na telefonu, zapravo je ograda.
Skemlija je mala stolica, a handžar nož.
Naćve su bile drvene posude za brašno, a valo sito za brašno.
Taze je izraz koji se često koristi i danas, a znači svjež ili nov.
Baildisati je izraz kako bi se kazalo da smo umorni od nekog posla, dunđer je samozvani majstor nekog zanata koji nanese više štete nego koristi, a frtutma je metež ili zbrka.
Hise je dio nečega koji nekome pripada, a jazuk je šteta. Jabandžija je neki gost koji dolazi iz daleka. Zijan je učinjena šteta, a za osobu lošeg raspoloženja kaže se da je tuhafli.
Bosanski jezik je bogat, da li koristili arhaizme, turzicme ili germanizme, a treba ih čuvati od zaborava.
