Na dvadeset i sedmu godinu od genocida u Srebrenici u Potočarima će 11. jula biti ukopani posmrtni ostaci 46 žrtava.
Dobiti smiraj
Među njima su i blizanci Semir i Samir Hasanović. Imali su samo po 20 godina kada su mučki ubijeni.
Danas bi imali po 47 godina, svoje porodice, a ko zna, možda već i unučad. Ali njihova mladost je prekinuta.
Mirsada Omerović, njihova starija sestra, u ispovijesti za „Avaz“ kaže da nisu pronađene sve njihove kosti…
– Dženazom ću dobiti neki smiraj. Šta ima više da se čeka? Nema ništa. Plašim se da ih neće imati ko ukopati. Nema se šta više čekati. Nisu nađeni kompletni, ali smo sestra i ja pristale da se ukopaju, to što ima. Pronađene su samo po dvije ili tri kosti – kazala nam je Omerović.
Tog kobnog jula 1995. godine Mirsada je, kako nam je ispričala, imala gotovo 30 godina i izbjegla je iz Srebrenice.
– Samir i Semir, oni su bili moja mala braća. Ja sam ih gledala kao majka. Ona ih je samo rodila, nije ih dojila. Bila sam najstarije dijete, ja sam ih pazila. Ne volim pričati o sjećanjima. Niti mogu. Tako je – jedva je izustila.
Ona danas živi u Gornjoj Tuzli i više vremena provodi u njivi nego u kući.
– Šćeri draga, kakve će mi biti sve ove godine? Nikakve. Tek insan počeo da živi, život mu se ugasio. Neko ih pobio. Otac mi je ukopan, stariji brat ukopan, braća mi se sada kopaju, muž mi je ukopan. Da ne nabrajam amidže, daidže, amidžiće… Nema onoga ko mi je u kući bio. Nikoga – rekla je.
– Više sam na njivi nego u kući, radim. Samo da nisam u kući. Nađem sebi posla, jednostavno, u tome sam neku utjehu našla, da se liječim. Živci su mi dosta popustili. Ne mogu da mirujem i da ne radim ništa. Imam ja djecu svoju, nisam sama, s njima sam. Šta mogu – kazala nam je Mirsada Omerović.
(avaz.ba)
