Zašto moramo gledati suze na tribinama i terenu? Zašto igru ne završimo do kraja? Da li će nas pustiti ikada da završim igru?
Dani euforije, dani pozitivnog stresa i dani kada zaboravimo na sve svakodnevne probleme su iza nas. Ono malo sreće koje su nam poklonili prvo naši fudbalski zmajevi pa rukometni zmajevi su prošli. Tih dana politika je bila nebitna, tih dana ispitni rokovi su bili nebitni, tih dana čak i kašnjenje penzije je bilo nebitno. Sve smo ostavili iza sebe i bili uz Zmajeve.
Sjećate li se ovoga? I ovo je zavšilo suzama. Krivac? Zašto našoj već muci koju imamo pomažu još i sudije koje su uvijek protiv nas? Sada se već moramo vratiti stvarnosti i sve ono što smo zaboravili, moramo vratit i u sport. Ali eto, ovaj put nećemo pisati o tome, nećemo pisati o okolnosima koje nas sprečavaju da bježimo od standardnih problema. Sada kada je gotovo, vratimo se problemima, politici, ispitima, kašnjenju penzije jer to je naša stvarnost.
